BIOLOGIJA NAGONA ZA SAZNANJEM

BIOLOGIJA NAGONA ZA SAZNANJEM
PERSPEKTIVIZAM

493

Istina je vrsta zablude bez koje ne bi mogla živeti jedna određena vrsta živih bića. Važnost po život ima odlučnu reč.

494

Neverovatno je da naše »saznanje« treba da se pruža dalje negoli što je taman dovoljno za održanje života. Morfologija nam pokazuje kako se čula i nervi, kaogod i mozak, razvijaju srazmerno prema teškoći u ishrani.

495

Kad se odbaci moralnost formule: »Ne smeš lagati«, onda se »smisao za istinu« mora legitimisati pred nekim drugim forumom: kao sredstvo samoodržanja čovekova, kao volja za moć.
Tako isto naša ljubav za lepo: to je isto tako stvaralačka volja. Oba smisla nalaze se jedan uz drugi; smisao za stvarnost je sredstvo da se dobije moć u ruke, da bi se stvarima davalo obličje po našoj volji. Radost u stvaranju i preobličavanju stvari je iskonska radost. Mi možemo pojmiti samo onaj svet koji smo mi sami stvorili.

496

O mnogovrsnosti saznanja. Otkrivanje odnosa saznanja (ili odnosa vrste) prema mnogim drugim stvarima — kako bi to moglo biti »saznanje« drugoga! Način poznanja i saznavanja pripada po sebi uslovima života: pritom je zaključak, kako ne može postojati nikakva druga vrsta intelekta (za nas same) sem one koja služi našem samoodržanju, veoma prenagljen: ovaj naš stvarni životni uslov možda je samo slučajan i može biti da ni u kom slučaju nije nužan.
Naše oruđe saznanja nije podešeno za »saznanje«.

497

Apriorne istine u koje se najviše veruje za mene su prosto pretpostavke koje su primljene do daljega ispitivanja; na primer, zakon kauzaliteta je tako dobro usađena navika verovanja, da bi naš rod mogao propasti kad ne bi u njega verovao. Ali, jesu li to zbog toga istine? Kakav zaključak! Kao da bi se istina mogla dokazati time što se čovek održava u životu!

498

Do koje je mere naš intelekt posledica životnih uslova —: mi ga ne bismo imali, kad nam ne bi bio neophodan, i ne bismo ga imali takvog kakav je, kad nam takav ne bi bio neophodan, čak i kad bismo mogli živeti i na drugi način.

499

»Mišljenje« je u prvobitnom stanju (pre-organskom) stvaranje oblika, kao što je to slučaj s kristalom. — U našem mišljenju bitno je sređivanje novog materijala u stare sheme (=Prokrustova postelja), izjednačavanje novoga sa starim.

500

Čulni opažaji projicirani »napolje«: »unutrašnji« i »spoljašnji« — da li tu zapoveda telo?
Ista sila koja izjednačuje i svrstava, koja gospodari u idioplazmi, gospodari i pri utelovljenju spoljašnjeg sveta: naši čulni opažaji su rezultat toga prispodobljavanja i izjednačavanja u pogledu na celu prošlost u nama; oni ne slede odmah iza »utiska«.

501

Sve mišljenje, suđenje, opažanje kao poređenje, ima za preduslov izvesno »izjednačenje«, a pre toga još i vršenje jednačenja. Vršenje jednačenja je isto što i utelovljenje prisvojene materije u amebi.
»Sećanje« je pozna pojava ukoliko je ovde nagon za izjednačenjem gotovo savladan: razlika se čuva. Sećanje kao klasifikovanje i sređivanje u kartoteku: ko je tu aktivan?

502

U odnosu na pamćenje moramo se odučiti od mnogo čega: tu se srećemo s najvećim iskušenjem da pretpostavimo postojanje »duše«, koja van vremena ponovo proizvodi i prepoznaje itd. Ali doživljaj živi »u pamćenju«; ja nemam ništa s tim kad on dolazi, moja volja je tu neaktivna, kao što je pri dolaženju svake misli. Nešto se zbiva čega postajem svestan: sad dolazi nešto slično — ko ga je zvao? Ko ga je probudio?

503

Ceo aparat saznanja je aparat za apstrakciju i uprošćavanje — on nije podešen prema saznanju, nego prema savlađivanju stvari: »cilj« i »sredstvo« daleko su od suštine koliko i »pojmovi«. Pomoću »cilja« i »sredstva« mi gospodarimo procesom (pronalazimo proces koji se može shvatiti), dok pomoću »pojmova« postajemo gospodari »stvari« koje sačinjavaju proces.

504

Svest počinje sasvim spolja, kao koordinacija i saznavanje »utisaka« — i na početku ona je najdalje od biološkog centra individue; ali to je proces koji se produbljuje, koji postaje sve više unutrašnji, i stalno se približuje tom centru.

505

Naši opažaji kako ih mi razumemo: to je zbir sviju onih opažaja čije je dopiranje do naše svesti bilo korisno i bitno po nas i po sve organske procese pre nas: dakle ne sviju opažaja uopšte (na primer ne električnih); to jest: mi imamo čula samo za izvesne opažaje — za one do kojih nam mora biti stalo obzirom na naše samoodržanje. Svest je samo dotle tu dokle je ona od koristi. Nema nikakve sumnje da su svi naši čulni opažaji skroz prožeti sudovima o vrednosti (koristan — štetan — dakle prijatan ili neprijatan). Svaka pojedina boja, pored toga što je boja, izražava izvesnu vrednost za nas (premda mi to retko priznajemo, ili to činimo tek ako je isključivo i dugo vremena uticala na nas, kao što je slučaj sa zatvorenicima u tamnici ili ludacima). Isto tako insekti reagiraju različito na različite boje: jedni vole jednu, drugi drugu, kao što je slučaj kod mrava, na primer.

506

Najpre slike — mora se objasniti kako postaju slike u duhu. Onda reči, primenjene na slike. Najzad pojmovi, koji su mogućni tek pošto postoje reči — kao skup više slika u jednu celinu koja nije za oko nego za uho (reč). Malo emocije, koju izaziva »reč« pri posmatranju sličnih slika za koje postoji jedna reč — to nešto malo emocije je opšta činjenica, osnova pojma. Da se slabi osećaji smatraju za slične , za iste, osnovna je činjenica. Otuda počinje brkanje dvaju vrlo bliskih osećaja pri utvrđivanju ovih osećaja; — ali ko to čini? Vera je prvi korak u svakom čulnom utisku: neka vrsta primanja stvari je prva umna delatnost. »Držanje stvari za istinitu« na početku! Treba dakle objasniti: kako je došlo do toga »da se izvesna stvar smatra istinitom«! Kakva senzacija leži iza tvrdnje da je nešto »istinito«?

507

        Ocena »verujem da je to i to tako« kao suština »istine«. U ocenama vrednosti dolaze do izraza uslovi samoodržanja i napredovanja. Svi naši organi i čula saznanja razvili su se jedino obzirom na uslove održanja i napredovanja. Pouzdanje u razum i njegove kategorije, pouzdanje u dijalektiku, kaogod i u logičke ocene vrednosti, dokazuje samo da je čoveka iskustvo naučilo koristi koju život ima od njih: ne njihovoj »istini«.
        Preduslov sviju živih bića i njihova života jeste da mora biti mnoštvo verâ; da se izriču sudovi; da ne postoji sumnja u pogledu na bitne vrednosti. — Dakle, da se nešto mora smatrati istinitim, to je potrebno — ali ne, da nešto jeste istinito.
        »Istinski i prividni svet« — ovaj kontrast ja sam izveo iz odnosa među vrednostima. Mi smo svoje uslove održanja projicirali kao predikate bića uopšte. Kako u svojoj veri moramo biti stalni, da bismo napredovali, mi smo iz toga napravili da »istinski« svet nije ni svet promena ni svet postajanja, nego svet bića.